Nedostaješ da boli, nedostaješ da razara, nedostaješ da pokida, nedostaješ da umrem.. Ali samo tu sekundu ujutru kada otvorim oči, a ja kao svaka velika i jaka devojčica naučila sam da stegnem zube. Stisnem jako, i čekam da prođe, tako me učili. Stegnem jako jako, i dobro je, prođe taj uragan, sreća pa nestane u sekundi.. i onda idem dalje..
Znaš, moraš tu mikro sekundu da izdržiš, da ne daš, da ne pustiš.. stisneš čvrsto i onda se to ne razaspe po telu. Zadržiš ga tu nekako, i pretekneš. Ne kažem, ostanu rane, ucrta se novi ožiljak svaki put kada tako stežem. Nova crta na srcu ostane, kao svedok da nisam pustila da se razlije bol.
Ali moraš nekako platiti… zar ne?
