Voli Sarajevo. Taj grad je prvi put posetila pre par godina, očarao ju je. Svojom iskrenošću, skromnošću i raznolikošću. Raduje se kada kolima uđe gore iz pravca Jahorine, pa pored Vjećnice uskim jednosmernim ulicama vozi do Vječne vatre. Obožava sarajevski duh i šmek. Vazduh joj prija, kao da poznaje taj grad nekako. Rekli bi možda iz prošlih života.
Ona rođena Beograđanka, a srce joj tuče u ritmu sata na Begovoj džamiji. Leti rado sedi u bašti poslastičarnice pored katedrale. Uživa dok posmatra doterane ljude koji šetaju. Podseti je to malo i na Knez Mihajlovu, ali ipak nekako joj ovde toplije. Ima u tom Sarajevu nešto setno, pa joj prija.
Proleće kada je, i ona se zatekne slučajno u gradu, uvek ce proći kraj Miljacke. Tada je najlepša, brzo teče, a odsjaji minareta u njoj prosto smiruju dušu. Voli ovaj grad – često pomisli.
Jedne zime toliko je sneg padao da joj se kišobran slomio. Pokušavala je smrzlih ruku širokim bulevarom do Ilidže da se probije. Vejao je baš jako. Miris ćevapa i ukusnih pita kao i kafe nema zamenu. Kaldrma puca pod njenom štiklom, dok se pogađa sa trgovcima oko cene fildžana. Vode se redovno napije na česmi sa Baš čaršije.
Vole i Sarajlije njen beogradski akcenat, smeškaju joj se i dobace po koju. U jesen jednom joj hladan vetar podiže haljinu dok je prelazila ćupriju. Vernici taman sa molitve se obuvali ispred džamije. Ko li se više smejao ona ili oni? Šeretski dobaciše kako mogu nazad, jer grešne im misli…
Raduje se svakoj poseti Sarajevu. Ne bude to često, jednom, dva puta godišnje. Nikada je ništa nije vezivalo za Bosnu, ni za taj grad, ali oseća se kao kod kuće. Ne misli da je stranac. Jer Sarajevo je iskreno i jedini grad srednjeg roda, kao dete.
To Sarajevo. Voli kada iz pravca Jahorine ulazi u grad.
