T opao septembarski dan, vraćala se sa fakulteta. Oh bože, ubija vrućina u njenom starom golfu. Klimu je trebalo odavno popraviti. Bolje da pojačam muziku – pomislila je.
Dok je treštalo – “spremio sam sličuge, pa neka i slomim nogu” – paradoks, njen auto poče da štuca. “Ne, ne, šta ti je sada?” Lagano se trzao i sve jače kašljucao taj stari golf. “Nemoj ovde molim te. Ne samo u Kneza Miloša”. Naravno nije je poslušao i umorni volkswagen je stao. Sreća, bar pa u žutu traku.
– Šta sada? Ništa Maki, upali sva četiri i hajde podigni haubu. Pravi se da znaš šta gledaš”.***
Naravno glupi mobilni uvek prazan kada treba. “Uff Bože”- pogledala je ka nebu”, može li gore?” A nebo lagano poprimi tu roze boju sutona i kao da joj namignu ”može može”.
Stajala je u kratkoj haljinici zagledana u motor. Tako ljudi rade na putu zar ne? Šta li je pokušavala da nađe, možda da ga pokrene svojim pogledom… uff… Mrak već pada. Odjednom iza njenog mezimca stade veliki taman auto.
“Hej treba li pomoć?”
Čuj treba li, neophodna je – htede reći, ali reči joj stadoše, jer zaboga to je on. Poznati srpski košarkaš, velika inostrana zvezda… ”Uh, pa i nije toliko visok”, pomisli Marija.
“Ma da, nešto se pokvarilo”- samo promuca.
“Znam imao sam isti takav do pre par godina…treba samo da pogledam nešto… mislim da znam gde je problem”, bio je uporan taj naš superstar.
I dok je prljao ruke sa njenim golfom posmatrala ga je iz daleka. Zgodan ovaj, a i nije isfoliran, ko bi rekao… tako bitan, a tako normalan. Svašta joj je još prolazilo kroz glavu… Mrak je već pao na prometnu ulicu, a vetar tako iznenada zaduva da Marija nije stigla da pridrži haljinicu.
Podiže se i pokazaše se njene tange i guza, na izvolte radoznalim putnicima GSP-a.
Učini joj se da se i vozač nasmejao sa sve ozbiljnim brkovima. ”O Bože, zar opet me zezaš?” stezala je svoju nemirnu haljinu i brzo pogledala ka velikom sportisti. Mirno je radio oko motora. Sreća, bar nije video on, nisam se toliko izblamirala.
“Evo probaj, sada će raditi… ne znam do kada, ali uspećeš”, reče on konačno. Zbunjena od malopređašnjeg događaja, upali taj svoj krš i gle čuda, radi.
Pružio joj je vizit kartu i rekao “Molim te, kada stigneš, samo pusti sms da znam da li sam i dalje u formi da popravim nešto”. Nasmeja se i ode u svoj luksuzni auto.
“O, šta me snađe” – pomisli ona. Stigla je kući bez problema i u liftu je pozvala komšiju mehaničara, da joj ujutru popravi mezimca. Nasmeja se sama sebi. Kasnije je pustila sms samo sa porukom…
Maki: stigla
Star:?
Maki: I hvala
Star: Hvala vetru sto mi je ulepšao veče, divan prizor.
(Pocrvenela je kao bulka.)
Maki: Košava, jbg??.
Star: Znam, zato i volim BG!
