Sećam se, ja samo 20, a nju rodila. Ona mrva mala, zamotuljak mi doneli.
Gledam ja nju, gleda ona mene.
Ostale bebe plaču, ona ćuti, samo zevne ponekad. Zagledam je sa svih strana, mala i čupava, a oči velike i plave.
Dete ona, dete ja, tek mesec pre toga napunila dvadesetu.
Bojažljivo je gledam, a jos bojažljivije pipkam, sve mi se čini slomiću je. Deluje mi kao porcelanska lutka. Malo je njuškam, malo ljubim, nisam ni svesna šta mi se desilo. Stalno sam je gledala i divila joj se, ništa tako savršeno pre nisam videla. Dani su prolazili, a i godine, odrastala ona, a i ja uz nju. Učile se zajedno mnogim stvarima, proživljavale i dobro i loše, plakale i smejale se.. izdržavale zube, temperature, boginje.
Pitaju me kako si mogla sa samo 20 da budeš mama?
Lako, evo sada stoji ona uz mene sa svojih 20 i gleda me istim onim plavom očima… i dalje idemo skupa, dan za danom, godinu za godinu.. I nikada ne bih se menjala. Ne bih dala njene pelene i benkice, prve korake i osmehe, a ni neprospavane noći, ma nizašta na svetu.
Kako sam mogla biti mama sa samo 20? Lako, imala sam nju, svoju porculansku lutku, koja se smeje najlepše na svetu.
I danas je tako, evo ravnih 20 godina ne odolim tom osmehu i plavim očima.
