Umorno lice jedne starice dok stoji ispred marketa. Ona ne prosi, mirno i dostojanstveno stoji. Pored nje kutijica sa nešto sitnog novca. Gledam je svakodnevno, uvek uredna, očešljana.. mirno stoji, nikada ništa ne kaže.
Tek kad joj neko ubaci neku paru, ona klimne pokorno glavom. Oko ruke joj stara brojanica, uvek je drugom rukom steže i dodiruje. Već od ranog jutra ta starica stoji tu, milog lica, tužnih očiju, stoji do kasno u noć. Leti i zimi ona kao da je srasla za taj beton ispred velikog marketa.
Stoji i mirno čeka da se setimo i pružimo joj neku paru.
Ljudi više nemaju saosećanja, puni su svojih briga, dosta im je njihove muke.. čini mi se da baku niko više i ne primećuje. Ali ne buni se ona, samo mirno stoji ili učini neki korak unazad kada bi ko grubo pored nje prošao. Posmatram je danima, pitala bih je nešto.. al’ me stid, sram me je da se starica ne postidi još više, da joj ne bude neprijatno.. Izjeda me misao gde odlazi kad nije ispred marketa, ima li koga, ko je ona?
Često samo unapred spremim sto, dvesto dinara i spustim u bakinu kutijicu, ali ništa to ne menja.. nisam ništa bolja od onih što okreću glavu, ćutim, znam nisam ispravna jer utapam se u masu svih drugih, onih koje nije briga.. Jer kad ćutim i ništa ne preduzimam ista sam ja kao i oni..
