Imam 3 rođene tetke i 33 nerođene, Bog me nije tu štedeo. Sve su mile i sve ih volim, al’ da izvinu sve te moje gospe tetke, niko ne može zameniti moju strinu. Oniža, tamne kose i još tamnijih očiju, uvek u nekoj žurbi i trci, ali stalno sa osmehom. Blažeg lica i zvonkijeg glasa nikada više nisam srela.
Obično strine nisu omiljene ličnosti deci, al’ ne znate vi moju ninu – što bi rekao g’osin Balašević.
Marija, iz milosti zvana Mara, svaki raspust nas je čuvala. Na selu posla i previše, a ona uvek na nogama, čini mi se prva ustajala a poslednja legala. Imala je čudnu naviku da glavobolju leči kijanjem. Nama smešno, a njoj to, govorila je – pomaže. Petkom je, kad pođe u grad, uvek stavljala crveni karmin. A kornet od jagode postao mi je omiljeni sladoled baš zbog nje, i tog petka kada se išlo u varoš. Uvek smo ga jele skupa. Braca je pak voleo predveče, kad je sa velikom plavom kantom čeka ispred štale, pa pravac kod krava po sveže mleko.
Strina je nosila svilene košulje i mali broj cipela, tako da su njene košuljice i svečane bele cipele više služile meni za igru nego što ih je ona nosila. Nikada se nije ljutila kada bi me videla u svojim stvarima, samo bi mi odmahnula rukom, a osmeh preko lica, i ide.. žuri nekud preko dvorišta.. evo kao i da je danas gledam. Stalno nasmejana i stalno u žurbi. Tako je nažalost i požurila na onu drugu stranu. U onaj valjda lepši i bolji svet..
Tek sam se bila zadevojčila, a ona ode.. tiho i sa sve osmehom. Prošlo je 20 godina, a ja i dalje čekam.. sad će ona iz kuće izaći.. sa onim njenim užurbanim sitnim korakom, mahnuće mi rukom i samo žmignuti tamnim očima..
Često i danas gledam slike iz detinjstva.. i smešim se.. jer nemoguće je njoj ne uzvratiti osmeh, makar sada i na fotografiji.. Kažem vam ja, ne znate vi moju ninu.
