Volim letnje zore, tako su lepe.. tople i setne. Boje na nebu bude neku melanholiju u duši. Sve je tiho i još uvek miriše na svežinu jutarnje rose.
Sedim sa šoljom hladne kafe u ruci, a pogled mi se gubi negde u daljini šumadijskih proplanaka. Samo po neki udar povetarca razbija mir. Telo i mozak su mi opušteni, ne mislim ništa.. Ukus hladnog nesa mi razbuđuje čula. Naviru neka sećanja, neću im dati da preovladaju. Nema mesta za tugu.. “ko zna zašto je tako bilo, imalo je razlog..” šapućem sebi.
Već se razdanjuje i nebo gubi tu rozikastu boju, postaje plavo.. Dan polako stiže. Drago mi je što ovo jutro nisam prespavala, jer evo odlazi u nepovrat.. Još jedna dobra stvar lagano prolazi bez moje moći da je zaustavim. Ali barem sam prisustvovala njenom kratkotrajnom trajanju.
Tako je i u životu – mislim se – ako je nešto i prošlo, ne žali, imao si bar priliku biti tu i doživeti ga..
