Vozim, a na svakoj raskrsnici smeješ mi se sa bilborda. Nekad se namračim, a nekada se nasmejem i ja tebi. Kako vreme tako i ja, nekad sunce, nekada kiša.
Čudno mi kad te gledam, kao da si neki stranac. Ali nije to slika za mene, već za sve.. tu ti stojiš nasmejan, a opet strog.. pogled ti nekako dubok, trudiš se da budeš ozbiljan.. rekli ti valjda tako treba. Meni čudno, kao da nisi ti.. Ali šta ja znam, možda baš to i jesi ti sada.
Dugo je vremena prošlo, bili smo klinci, drugo je to.. Sad stojiš odrastao, ozbiljan opet kažem, obećavaš svašta sa bilborda.. Gledam te često i na tv-u, mislim se, jesi li se toliko promenio.. ili ti opet samo rekli treba tako. Ne znam ni sama, nemam odgovor, ko zna možda i jesi sada taj.. ozbiljan sa tih velikih postera.
Ja se i dalje sećam umornog klinca koji se vraća sa treninga, a osmeh mu zablista čim me vidi na autobuskoj stanici, dok ga čekam..
