I posle milion godina gledam ti slike, tajno, na društvenim mrežama. Uđem pa izađem, pa opet se vratim i onda opet izlazim. Pritiskam telefon, ostavljam, uzimam .. Pa se opet vraćam kao prestupnik na mesto zločina.
Ulazim ti u albume i gledam..
U početku me stid, gledam bojažljivo, sve mi se čini saznaćeš. Malo malo pa izađem, smejem se sebi, strahujem da ne saznaš. Znam da to ne može, al’ tako ja radim, ako ćemo iskreno.
Virim i kradom žmirkam.. srce mi zalupa, a osmeh izmami se sam.
Prelistam često tvoje slike, moram priznati, al uvek ovako.. kao lopov, kradom i tajno.. strepeći da me ne uhvate.. a što?
Zato što sam suviše ponosna da to priznam čak i sebi..
