Noć, a meni se ne spava. Tiho je i samo po neki zrikavac u daljini se javlja. Reka je blizu, osecam joj miris. Umeju julski vetrovi da donesu taj miris vode i osusene zemlje.
Zatvaram oči, neće san, samo se čuje zujanje komarca. Kruži oko moje glave. Valjda se i njemu ne spava. Čini mi se da i on zuji lenjo, i ja sam lenja i mokra od vrućine. Osećam po stopalima vetar, ali vreo je. Bolje je i da ga nema nego kada je ovakav vruć. Zatvaram oči i prizivam san. Neće, ne čuje me valjda. Mislim da je ponoć odavno prošla. Maštam o kiši, i to onoj novembarskoj, hladnoj.
Zamišljam njene kapi kako mi kvase lice i telo.
Zamišljam, al’ ne vredi, sve više se znojim. Ubi ova julska žega, kad bi barem san došao, pa da nekako preguramo do zore. Opet žmurim, ovaj put jače, kao da pritiskam kapke svim silama.. Neće, ne vredi.. san i ja noćas se ne pronalazimo. A dugo je još do zore!
