Najviše na svetu volim kada njih trojicu, jednog do drugog na Instagramu vidim. Tri kružića, tri priče stoje u gornjem delu mog ekrana. Tri moje priče. Gledam i smejem se. Volim i milo mi da ih sve tu, bar na društvenoj mreži, zateknem.
Njih trojicu. Pratimo se mi, oni mene i ja njih. Ponekad se i lajkujemo, komentare ne ostavljamo. Doduše i ovo sa lajkovima retko, ali tek nekada da se zna. Tako taj Instagram namesti, ne često, ali desi se, da poređa svu trojicu jedan do drugog. A meni milo.
Tri moje priče, a nijedna na drugu ne liče.
Jedna ona mladalačka, iskrena, sanjalačka, nevina. Dečija.
Druga zrela, jaka, bitna. Snažna, voljena i iskrena.
I treća ona možda najjača, došla je sa godinama, tajna, neotkrivena, čuvana. Ona za koju ne zna se, koja možda i najvše boli. Poslednja.
E te moje tri priče tako stoje, jedna do druge. Kako u mom životu, tako ponekada, mada retko i na instagramu, jedna do druge, pa se onim crvenim krugom dodiruju. A ja zavirim u njih da vidim, da li su još iste, da li na sebe još liče.
Sve mi se čine te moje priče da stoje baš tu i čekaju da ja u njih provirim.
