Gledam te, a ti prazan.. čini mi se proziran. Ništa u tebi, pogled ti siv i u izmaglici.. stojiš prazan i bojažljiv. Gledam te i čudim se, gde nestade ona hrabrost, kud ode? Šta osta od onog momčine? Samo olupina i spoljašnjost.. da zavara.
Istrošio te život, a godine odnele snagu izgleda. Stojiš i odaješ utisak jakog i moćnog, a hrabrosti nema, izvetrila.. A ja je čekam, očekujem, sve se nadam probudićeš se. Očekujem trznućeš se iz tog maglovenja, skinućeš tu paučinu sa očiju, pa ćeš mene opet za ruku i uz sebe.
Ali ne… izgleda ovog puta ne..
Možda si se i umorio, možda si prečesto svoju hrabrost trošio na moje ludorije.. pa ti dosta. Gledam te, stojiš prazan, kao kad igrački se istroše baterije, pa ona stoji nepomično. A ja sve krajem oka, kao ono nestašno dete očekujem poslednji trzaj, onu zadnju snagu te ispražnjene baterije.. da još jednom samo zazuji i zavrti igračku..
