Govori svet svašta o njoj, ogovara je, izmišlja i dodaje. Al’ briga nju, ona samo visoko rep podigne, nasmeje se i namigne kad prođe. Čujem svako jutro lupkanje njenih štikli po stepeništu zgrade. Ide nekuda doterana, a gomila parfema u vazduhu za njom ostaje.
Često je krišom gledam sa terase, i popodne kada se vraća virim.. Primeti me ona nekada, a ja se brzo povučem iza zavese.. i pravimo se i ona i ja da nam se pogledi nisu sreli. Često uhvatim sebe da posmatram njene prozore i maštam kako joj soba izgleda.
Mislim da je ružičasta i da miriše na slatko i cimet.
Volim kada posle nje uđem u lift. A na parkingu kada prođe pored mene, glavu zagnjurim u gepek od kola, kao tražim nešto. Voleo bih da mogu da joj kažem – ogovaraju te i šapuću ti iza leđa samo zato što si bolja od njih i što ti zavide…
Al’ zna ona to i sama, jer ne bi drugačije imala onaj osmeh.. ?
