Kažu znaš li koliko ti je godina, uozbilji se, hajde vreme je, odrasti. A ja ne mogu, ne ide, sve hoću i kao probam, ali ne može, neće to tako… Ne ide ta čizma na tu nogu. Ne mogu ja biti ozbiljna ni mirna.
Ne umem ja da se uozbiljim i preuzmem dizgine. Puštam, lutam, maštam, sanjarim. Gde ćeš mene u kalupe, ne može to kažem vam. A gde ste još videli da vetar vežete? Ne ide, pričam vam. Moram da ostanem slobodna, da lutam, sanjarim i maštam. Moram da lenjstvujem, da ležim na suncu i ćutim.
Nema mene bez smeha i neozbiljnosti. Nisam vam ja za zbilju i probleme, ne umem, ne znam sa tim da se nosim. Samo jedra rasirim i pobegnem. Strah iza osmeha sakrijem pa beg u snove. Sanjarim tako a sunce mi lice miluje. Izvinjavajte vi, ali to sam ja i nemojte mene uklapati u te vaše zbilje, ne ide… Ne umem… Ne vredi…
