Pozvao si me – dođi – nećkala sam se treba li, ili ne. Dobro je što sam došla.. sedim sada i gledam te.. Pričaš, smeješ se, objasnjavaš, trudiš se da izgledaš ok. A ja te samo posmatram, nisam više nervozna, nije mi više teško.
Rasterećeno te gledam, i slušam te kako mi po ko zna koji put pričaš istu priču. Smejem se i naslanjam umorna leđa na baštensku stolicu ne baš udobnog kafića. Protežem se, i zevnula bih da me nije sramota. Pričaš, a moj pogled luta. Posmatram prolaznike na keju.
Kako je dobro ustvari sto sam došla. Vetar duva i mrsi mi kosu, a mene briga.. briga me i za to kako izgledam a i šta ti to pričaš. Baš me briga više, a to je tako dobar osećaj. Ustvari divan je osećaj kad nemaš grč u stomaku i ne znoje ti se dlanovi, kada ne očekuješ više da ćeš izgovoriti ono što nikada nećeš.
Ma baš je dobro kada mi je svejedno šta ćeš i kako ćeš ti dalje, i što mene nema u tim planovima. Smejem se, misliš smeškam se što smo zajedno tu na prolećnom suncu. Ma jok dragi moj, smejem se jer me nije briga, jer shvatam nisi više centar mog sveta. Smejem se jer tek sada shvatam koliko mi je lakše bez tebe, smejem se jer nije mi važno više.. Idem dalje i to sa osmehom.
Dobro je što sam došla..
