Ima jedna narodna priča i verovatno je svi znate, ali toliko je volim da ne mogu dozvoliti da je nema među mojim pričama.
Bile dve ptice na grani i posmatrale su kako neki loši ljudi pale kuću dobrog i pristojnog čoveka. Vatra je buktala i uzimala sve više maha.. Jedna ptica polete i uze u svoj kljun vode sa obližnjeg izvora.
Trudila se da što više i češće puni svoj kljunić vodom, da preleće i prska po mahnitoj buktinji. Druga ptica je sve to samo posmatrala, nije mrdala sa one grane. Upitala je u jednom momentu umornu svoju vrsnicu zašto to radi, jer količina vode koju donese je toliko sitna da ništa se sa njom ne može učiniti.
Znam to – potvrdi joj već preumorna ptica – ali hoću da se zna na čijoj sam bila strani! I polete opet visoko po još koju kap vode..
