Nevoljo, ne traži me više, samo uzdrmaš tlo pod nogama mojim. Rekla sam ti, imam nekog.. “pa šta?” – pitao si. Ništa, imam nekog i ti mi ne trebaš više..
Smejao si se onako kako ti samo umeš i gledao me ispod oka. Ćutala sam i pravila se da te ne primećujem, skrivala sam pogled iza naočara.. a sunce nije bilo jako.
Jaka je samo nevolja koju ti donosiš kada god me potražiš. Što to radiš? Voliš da gledaš kako se mučim?
Taman nešto uspem da sagradim, kad eto tebe kao kakav uragan i za manje od minuta sve srušiš. Ali ne, nije to kraj.. ti odeš isto kao i ta nevolja od uragana.
Samo protutnjiš, porušiš ono što sam se sa mukom trudila da izgradim i nestaneš.. nema te nigde, nestaneš mi i iz vidokruga. Nevolja, kažem ja. Pusti me moja nevoljo, ne ruši mi bar ovo, molim te. Razneo si moje kule više puta.
Ne kažem da su bile neke, bile su takve kakve su. Ali bile su moje, a ti si ih rušio bez i malo griže savesti. Pusti me bar sada. Opet sam pokupila stare razbacane cigle i polako zidam.. ispočetka. Nemoj ovaj put Nevoljo, de prođi me se, molim te. Nisu mi baš čvrsti temelji – priznajem!
