Oltar i zlatni krst ispred nje, freske sa zida crkve ogledaju se u izglačanom mermernom podu. Tamjan miriše, sveće tinjaju u svojoj svetlosti. Stoji pognute glave ispred ikone, tiho šapuće već milion puta izgovorenu molitvu.
Zahvaljuje dragom Gospodu za sve.. za miran život, sreću, zdravlje.. za decu koja su joj radost donela. Za spokoj i mir upokojenih i zdravlje živih. Zdravlje oca, majke, muža, sestre. Moli Boga da joj oprosti sve što je u znanosti i neznanosti počinila. Hvali i blagosilja..
I svaki put isto, taman kada je vreme da završi i kaze Amin, pomisli na njega.
Par momenata se ućuti, a onda moli Gospoda da joj oprosti, jer moli da i njemu da zdravlje i da ga čuva.. Da mu da štit i zaklon na njegovom putu, da ga vodi u miru. Tek onda uz zatvorene oči naginje glavu još više ikonostasu i krsti se lagano. Tek tada može da izgovara Amin.
