Dan kada ustaneš veseo, kada opraštaš svima sve. Obično to bude dan kada zasija sunce posle kiše. Telo ti samo kaže hajde budi se, vreme je. Sam sebi blistaš i voliš sve. Onda je pravo vreme da oprostiš i zaboraviš.
Ostavi sve te muke u uglu svog stomaka.
Ostavi tamo i sve zločeste ljude, sve komentare. Neka ih tu i svi oni koji su te razočarali. Neka ih u tom svom mraku. A ti osmeh na lice i naočare za sunce. Ne da se sakriješ, već da bolje svetliš.
Oprosti svima i sve.
Dosta je bilo. Štikle na noge i kratku suknju, pa gde će ti biti kraj ženo? Razoružavaj osmehom, važna kosu prebacuj sa jedne strane na drugu. Kukovima zaljuljaj dok hodaš, makar to bilo i do pijace, pekare, vrtića.
Oprosti im i to će ti dati najbolju motivaciju. Neka njih tamo, neka se bore sami sa sobom. A ti sijaj, osmehom, očima, telom… zavodi i hodaj podignute glave. Jer kud ćeš lepši osećaj od toga da si iznad njih… šta ćeš bolje od toga da biraš sebe i osmeh?! Samo je danas danas, a sutra? Ko zna za sutra… sutra opet sijaj još jače jer ti, ženo, zaslužuješ to!
