Ne pišem skoro nikako ili slabo, što bih, sve su iste i sve na tebe liče. Sve priče tebi posvećene. Ni ne čekam, čekala sam pa se umorila. Šta da čekam više, kad znamo nećeš doći..
Ma ni ne dišem, samo vazduh ubacim u pluća, eto toliko koliko mora da se preživi. Spavam li? Ne, ni to, odavno ne spavam, samo sanjam. Čekam noć, pa sanjam. Povazdan isto. Ništa ti više ja ni ne tražim, sve što sam tražila pripalo je drugima. A više se ni ne plašim, što bih? Plaše se oni koji imaju šta izgubiti. Ja imam tugu, a ona se ne gubi lako.. A sreću i da mi ponudite sad neću.. oslabi čoveka, pa posle ti čudno bude kad dođe da ne pišeš, ne čekaš, ne dišeš, ne spavaš, ne tražiš, kad se ne plašiš… Ovako je dobro..
