Kiša, tamno nebo jutros, a ja se raspisala. Kiša niz mala okna stare kuće u selu se lenjo sliva. Boga mi duva jako, gledam cveće tek zasađeno, a povija se do zemlje. Prohladno je… i dok bosa gazim po drvenom podu umače mi veverica.
Ne stigoh da je fotografišem, zbrisala je niz trešnju kao munja. Beži i ona od kiše i hladnoće. Hladno je i meni po stopalima, moram naložiti vatru. Sredina aprila, al bez vatre ovde se ne može. Bacam pogled ka korpi, trebaće mi još drva.. neka, kasnije ću. Možda i prođe ovaj oblak. Imaću za prvu pomoć, dok ne stane kiša.. ako ništa drugo, bar vatru umem da zapalim pogledom – smejem se sama sebi. Kiša se pojačala, i već lupa po limenom krovu od male verande. Uff opet mi se u ruku zabode tanko parče iverice, ušlo je duboko..
Krv kapnu tu pored peći. Gde li je sada ona prokleta igla da izvadim parče drveta iz sopstvenog prsta? Ha, evo opet one veverice, prišla je i bliže nego sto je ikada, deluje kao da hoće da proviri kroz prozor stare kuće. Hvatam telefon i pokušavam da je uslikam, ne vredi.. opet je zbrisala, a kapi crvene tečnosti iz mog prsta su se razmrljale po ekranu. Vrag sa tobom krznena životinjice – mrmljam sebi u bradu.
Hladno mi je, bosa stojim i dalje na ledenom podu. Auuu šta je ovo od jutros? Hajmo lagano ispočetka. Odoh nazad u topli krevet da napišem bar jednu priču, pa ću ponovo ustati… možda bude bolje!
