Čudan je ovo virus, traje dugo i već mi je dosadno u velikom gradu, odlučio sam idem nazad u malo mesto na zapadu Srbije. Tamo je lakše a i lepše, sve je opuštenije.
Srećem ljude i razgovaramo na distanci, ali ono što mi najviše prija jesu šetnje šumom i kraj reke. Nemam osećaj stegnutosti i tesnaca, čini mi se mogu da dišem slobodnije. Postala mi je već rutina da sam rano jutro povedem kraj reke. Malo su mi već i teške priče drugih, jasno mi je sve.. ali ne moramo svaki dan o istom. Pored reke mi prija, odmaram se, ćutim i mislim. Svašta imam u planu, kad ovo jednom prođe. Svako jutro kod mene ista situacija, poranim, pa u šetnju, majka više i ne pita gde ću.
Digla je ruke i da mi tutka da jedem, ne vredi koliko god godina da imam za nju ću ostati mali.
Shvata i ona da je bolje da me pusti mom nepisanom ritualu u ovo neobično vreme. Kafa par cigareta i reka.. Možda umišljam, ali sad me više i ne gleda onako zabrinuto. Moja radost oduvek je bilo šutiranje kamenčića, još dok sam tu sa istom ovom mojom mamom dolazio. Po ceo dan sam mogao šutirati ih.
Jutros baš toplo greje ovo prolećno sunce.
Tera te da skineš jaknu..
Hodam sam sa svojim mislima, a jedna plava lopta dokotrlja se pravo ispred mene. Udarila je u moje noge kao da nigde od toliko prostranstva drugo nije mogla da bira gde će. I pre nego što sam je podigao, dotrča dečak svetlih očiju. Ima negde između 4-5 godina.
“Čiko, to je moja lopta”, smeška mi se. Nasmejah se i ja njemu, pomilovah ga po kosi i dodadoh mu njegovu igračku. Otrčao je mališa. A ja nogu pred nogu svojim poslom.. prija mi ovo sunce.. “Mama, mama ovaj čika mi je dao moju loptu”, čujem iza sebe.
Okrenuo sam se sa osmehom da bi još jednom video one okice. A onda sam stao, ukopan, okamenjen. Kao da je se hiljadu munja spustilo na mene, osmeh mi je bio zaleđen. Kao da ni on nije bio pripremljen na ovo.. Ne znam kako sam izgledao kada umesto mališanovih očiju ugledah tebe. Stajala si nema, kao i ja, i držala sina za ruku. Nisam se snašao, nisam umeo ništa da kažem. Stajao sam kao neka utvara ispred vas, primetih samo da si dečaka jače stegla za ruku i krenuli ste. Mališa je bio zbunjen, ali se trudio da svojim sitnim nogicama prati tvoj ubrzani hod.. gledao sam za vama, još neko vreme. Valjda nisam imao snage da se pomerim, stajao sam tako skamenjen, sve dok ne umakoste mom pogledu. I gle ironije, zakloni vas od mene stara škola, tu zidić gde još stoje masnom bojom napisana naša imena. Ja sam ih jednom davno napisao i dobio ukor, a bogami i batine od pokojnog oca…
Neka, nije mi žao..
