Razmažena sam, ali ti si me tome naučio, ti mi ljubiš čelo i oči svaki put kada se nadurim. Ti mi miluješ kosu kad god dignem nos, ti me puštaš i ti mi popuštaš. Smeješ se i mojoj dečijoj ljutnji, kriv si što sam naviknuta da bude sve po mom. Kriv si i priznaj to! Kažeš tako i treba.. princeze su tu da se razmaze.
Kriv si i ja ti tu ne mogu ništa, a ti klimaš glavom i mirno priznaješ, kao da radosno prkosiš… Jesam, ja sam taj koji je nju razmazio.
Ti si taj koji mi na sve moje ludosti dodaje vetar u leđa, koji potpaljuje i potpiruje moj detinjasti karakter.. Kriv si, jer ti je milo da me gledaš tako nadurenu i naljućenju, jer te to podseća kada smo klinci bili. Kriv si što te i posle toliko godina nije prošlo. Što ti je milo da me rukom lupkaš po nosu dok ga visoko dižem u vazduh, jer zaboga nema korneta od jagode.
Kriv si, jer se smeškaš na reakcije drugih ljudi koji ostaju u čudu “Ej, odavno prešla tridesetu a duri se i cokće kao klinka od pet, jer nema sladoleda od jagode!” Meni namiguješ i smatraš da je to baš slatko. Ti si kriv što nisam ozbiljna, što nisam odrasla. Kažeš i ne treba, ti si za oboje i odrastao i ozbiljan. Veliš, voliš to dečije i moliš me da nikada ne odrastem.
A kakva bi ja to bila kada ti bar jednu želju ne bi ispunila..? ?
