Kako je sada sebi delovala smešno, samo kada se seti koliko mu je verovala, kako ga je u zvezde stavljala. Ma šta u zvezde, ni one njoj nisu bile dovoljno dobre za njega. Bio je važniji i sjajniji od svake te zvezdice na nebu. Koja je naivčina i sanjalica bila. Sada, kada baci pogled unazad, pita se da li su joj tada svrake mozak popile – što bi babe rekle.
Šta se to sa ženom desi, pa joj se pomuti razum, ostane slepa kod očiju..
Pričali su joj, ne može reći da nisu, ali kao da je to nešto vredelo.. Samo je rukom odmahivala i opet njega među zvezde vraćala. Bio je najsjajnija i najveća. A sada je tako mali, ma ne čini joj se više ni da je mali, sada je obična prašina. Nije ni vredan da ga spominje. Ali dobro, kako bi dalje u životu znala da razlikuje pravo od lažnog, zlato od bižuterije. Dobro je kada ti nekad prašina upadne u oči, jer posle znaš da ceniš to kada ispari, nestane.. Onaj momenat kada nema je više, pa progledaš, oseti se olakšanje .. Tako je i ona valjda naučila, da prašina ostaje prašina, iako je zvezdana..
