Ne volim kada neko drugi mi čita moje tek napisane priče .. ispravljam ga i bunim se. Mislim sve, ja ću ih bolje pročitati – “ne, ne, ne tako, ovde zastani, ovde se uozbilji, a sad ubrzaj.” Smeju mi se deca, kako ih ispravljam. Ali to samo u početku, dok ne prođe malo, dok ja sama ih ne isčitam nekoliko puta. Onda sve to legne i namesti se, pa može da se čita kako hoće.
A kada je priča tek izašla u onu moju svešicu, e tada sam osetljiva.. pa je gledam, prepakujem, čitam.. Čini mi se samo, ja tih prvih par puta umem da je pročitam, onako kako ustvari ona treba da zvuči. Čudna su ta osećanja u meni, ali kada je isčitam nekoliko puta.. bude to sve ok. Posle mi i milo kada vidim da ih čitaju, obrću, prave face i menjaju glasove.. Kasnije mi nije problem, ali tog dana kada nastanu i kada ih tek zapišem.. tada sam nešto osetljiva i tada reagujem.. Šta znam što li tako?
Valjda treba da ih otpustim, prvo iz glave, pa iz ruke, a onda i iz te moje sveščice…
