Sačuvala sam jednu poruku dugačku. Stoji još na mom Instagramu, u dm-u. Čuvam je godinama. To je moja poruka napisana tebi. Jedne letnje noći. Sećam se toga još jasno. Bila sam daleko, možda zato sam i odlučila da ti napišem sve. Sve što osećam i mislim.
Trebalo mi je dugo.
Pisala sam i brisala. A onda negde iza pola dva posle ponoći kada je krenulo, više nisam mogla da zaustavim se. Pisala sam… opuštena od koje više čaše penušavog vina… ili od toga što sam daleko. Ili od toga što si tu noć dobio sina. Ko zna… Pisala sam… ali sam je i poslala. Poruku. Stisnula sam taj ”send” i otišla je. Ja sam kao i svaka hrabra žena posle ugasila telefon i zaspala. Dugo ujutru nisam smela da ga upalim. A i kada sam skupila hrabrosti, nije bilo ništa novo.
Isporučena, pročitana poruka…
I tvoje dve, tri rečenice. “Izvini, ostadoh zatečen malo, a i sada sam u gužvi. Javiću se.”
Jasno, kako drugačije. Nema veze, tako je i trebalo da bude. Neka sam ja rekla ono što sam dugo ćutala i neka si ti pročitao, i neka si i obrisao…
A vala neka si mi i odgovorom rekao gde mi je mesto…
