“Obuku te u neku odeću koja ti je sada već velika ili premala.. obuju ti cipele koje možda pre toga nisi ni obuvao.. stave ti na ruku sat i ubace sa tobom par stvarčica koje si voleo za života.. Eto, to je sve što ćeš sa sobom poneti sa ovog sveta kada ti dođe sudnji dan. Ništa više, ni manje…“.
To sam danas pročitala.. zastala i zamislila se.
Rekao bi neko što ti o tome misliš.. možda što sam negde na pola života i pitam se je li baš tako? Ako je tako, a znamo da na kraju ispadne baš tako.. što onda trošim život na gluposti.. trebam li se nervirati zbog loše ocene, nepoloženog ispita.. trebam li ulaziti u kredite radi većeg stana, novih kola.. moram li legati umorna i još umornija ustajati dok mi budilnik zvoni i iritira.. pa onda ići na neki posao gde ne želim ni biti. Kuvati i peglati i nervirati se što sam ubacila crnu majicu sa belim vešom. Imam li vremena za takve gluposti, da držim dijetu i gladujem i večito debela i mrzovoljna i još gore gladna.
Trebam li ostajati tu gde ostajem, jer deca su mala, šta će reći rodbina? Trebam li ići kod njegovih, a želudac mi se okreće, jer još jednu nedelju ću provesti tamo gde ne želim biti. Ko je ovde lud? Radim i kupujem cipele preskupe, a ubijaju me jer su uske i štikla prevelika.. Nervozna i besna zbog nepotpisanog ugovora, pa se derem na decu, ne skači, smiri se.. ejjj polomio si vazu, znaš li koliko košta? Donela sam je iz Italije.. i danima sam ljuta, a oni tako brzo odrastu i odu.. i stalno im nešto zameram i prebacujem, ne učiš dovoljno, spremi sobu, daj smiri se više…
…Onda on spava pored mene, gledam ga, ćutim.. trebam li biti tu, jer već smo zajedno 20 godina, a ne osećam više ništa, čak mi je mrsko kada me dodirne. Sklanjam se da se ne svađamo, ili se ipak svađamo.. pijem tablete da me ne boli gava, mrzi me da idemo zajedno kod njegovog kolege na slavu…
Ma ko je lud ? Pitam ja vas? Imam li vremena za sve ovo..? Luda li sam ja što ćutim i trpim ili da podignem jedra pa radim šta mi volja, jer čini mi se na pola života sam.. a za 10 godina ili 15 ću reći sebi što bar nisi to uradila tada, imala si još kada.. ovako nemaš puno izbora.. sedim, ćutim, pa čitam opet onaj citat sa početka.. i mislim jašta.. sve je tako.. al’ čovek proklet, nema hrabrosti da živi kako želi.
A i da ima, pitanje je da li bi se opet kajao. Rekoše mi jedno kajanje ti ne gine.. sigurno i jeste tako.. al’ koliko vidim nikom ne gine da mu obuku ono odelo i cipele, okače sat i stave par omiljenih stvarčica.. koje je voleo za života..
