Kao da mi tlo izmače pod nogama kada si rekao da me voliš. Vreme je stalo, nisam klinka, a ponašam se kao da jesam. Zašto su mi te reči bile važne? Mogla sam ih i prepoznati i bez toga da mi kažeš. Jasno sam videla to, a opet htela sam da ih čujem.
Mudro sam ćutala i nadala se.
Lagala bih kada bih rekla drugačije. Delima si mi pokazao da si tu uz mene, da si moj i da ti je stalo. Ali prokleto žensko, hoće da čuje… želi, nada se. A onda i kada si ih izgovorio u ovo hladno proleće, zanemeh.. Ostadoh bez teksta, ćutala sam i sagela glavu. I osmehnula sam se, milo mi. Ne mogu reći da to nisam osećala, ali milo mi da čujem.
Tlo mi se malo izmaklo pod nogama, što zbog radosti, što zbog straha.. I pre su mi govorili te reči, ali demantovalo ih vreme, ili nisu mislili tako..
Pa se malo uplaših, šta sada?
Šta sada uraditi?
Da li da kažem nešto ili da ćutim?
Šta sledi posle ovoga?
Život me je naučio da nakon tih reči, ide nekako nizbrdo. Kao da neki đavo dođe, pa sve krene naopako.. ili se ljudi opuste? Zato sam ja uzdrhtala i ćutala, zato su meni klecnula kolena, zato mi se činilo da tlo beži..
Bojim se šta sada?
Ne bih da dođe ono drugo, da onaj vrag pohita po svoje.. A opet milo mi što si rekao, iako sam to negde duboko znala u sebi..
