Ne pišem ja o tebi, jer o tebi ne umem. Umem o nama samo da ćutim. Da gledam u daljinu i mislim šta je moglo biti, a nije. O tebi ne znam ni reč da napišem. Sve što probam ne ide.
Ništa to ni ne zaliči na tebe. Liči na neke druge, neke što su bili i prošli. A ti? Ništa, baš kao ni najmanja inspiracija da mi se javiš. Valjda te ljubomorno čuvam samo za sebe. O tebi ni reč neće da izađe. Krenem, pa pocepam.
Nisi to ti.
Možda dođe i taj momenat. A onda mi nećeš biti tako bitan. Onda ćeš mi možda postati kao i svi drugi. Drag, ali ne i bitan. Kada budem mogla da pišem i da te delim, tada više nisi toliko važan. Tada sam te prebolela. Onda ću moći iz drugog ugla gledati te. Objektivno. Onda ću se možda i smejati sebi. A sve do tada ćutim.
I ovo nije priča o tebi, jer ne umem da pišem o tebi. Kao što već rekoh, ne želim da te podelim, volim da te ljubomorno čuvam za sebe.
I ovo nije priča o tebi, već priča koja me odaje da mislim na tebe!
