Drska, bezobrazna, lepa, ali neverovatno bezobrazna. Toliko da očima ne mogu da je gledam. Ne, nije nevaspitana, samo nekako ohola. Gleda pravo u oči i provocira, kao da traži đavola. Izaziva te da budeš bezobrazan, izvlači najgore iz ljudi. Hoda pravo i glavu visoko drži. Zenice sevaju kao munje, a svaka reč njena seče poput mača.
Izluđivala me je, ali čini mi se više i ne toliko. Sada je gledam kroz prozor kancelarije, hoda ponosna, lepa je… Razmišljam o njoj često, prvo mi je bila grozna, a sada mi je dođe žao. Nije navikla da bude voljena.. zato se stalno brani. Drskost i bezobrazluk su njen štit. Odbija ljude, jer ne ume drugačije, to je njen način odbrane. Podigla zidove i brani se, povređuje te, a da joj nisi ni prišao. Odmah ti ranu napravi i tako drži distancu.
Da, žao mi je nje..
Voleo bih da je zagrlim i kažem ne boj se, nisu svi ljudi loši, kao ni što svi psi ne ujedaju. Moras da pustiš i videćeš. Ali ne vredi to pričati, jer sada dok je gledam kako korača onako odsečna i oštra jasno mi je sve. Povređena je, ko zna kada i kako, ranjena je.. i nije joj rana zacelila.. A ranjena ptica ne može da peva…
