Ima li šta lepše od lenstvovanja na Suncu? Mogla bi tako danima, već prve zrake vešto koristi na terasi. Odmah bi se zavalila u ljuljašku i telo ispruzila ka Suncu. Voli da je toplotom miluje, da je zraci greju. Još kao devojčica lice je davala Suncu, a ručice dizala u vazduh, kao da ih pruža toj užarenoj lopti.
Kako voli Sunce – prolazilo joj je kroz glavu dok je hvatala njegovu svetlost tog ranog februara. Zato nikada nije ni mogla poći tamo u neku hladnu i daleku zemlju. Tamo gde nema Sunca, tj ima ga, ali u malim količinama. Džaba su joj nudili posao i novac, znala je da ne može. Ubeđivali su je, bolje se tamo živi, tamo su odlični uslovi. Zamisli kolika će ti plata biti, izračunaj se samo. Tamo za dva meseca dobiješ ono što ovde za godinu.
Priznaje, dvoumila se, ali samo dan ili dva. Ne više od toga. Shvativši da tamo ova užarena lopta tako malo greje i ima je u malim količinama, odustala je. I to bez puno griže savesti. Radije će ovde teško da radi i skromno zaradi, ali zato svako popodne legne u njenu ljuljašku i zatvori oči, telo prepusti tada zracima Sunca. Ima li to cenu? Nema, to su stvari koje niko ne može da ti plati. Džaba bilo i kuće i nameštaja i kola i vikendica.. Ne treba joj to ništa, ako će svoje najbolje godine provesti tamo negde. Ma nije problem to tamo negde, već što to tamo nema Sunca. Nema onog glavnog, ono što njoj daje energiju, vraća osmeh, greje joj kožu a i dušu. Nema njoj sreće bez male užarene tačke na nebu. Rekli bi mlado – ludo, šta zna ona.
Zna sebe, toliko bar zna.
Nista lepše ni skuplje od njene terase, ljuljaške, knjige u ruci i Sunca. Džabe vam sve..
Ne vredi bez Sunca…
