“Kada bih barem jednu napisala, bilo bi mi lakše, krenule bi. Ovako ne vredi, treba mi neko da mi priča svoje priče!” požalila sam se prijateljici dok smo srkutale limunadu.
A onda čujem iza sebe: ”Evo ja ću, imam ih gomilu”.
Iznenađena se okrenuh, zgodan mladić u crnom odelu gledao je pravo u mene i smeškao se. Ostala sam zabezeknuta, “Nije da prisluškujem, ali kukaš već pola sata kako nemaš priče, pa rekoh da ti pomognem”, nasmejao se šeretski.
Namračila sam se, ali me je zainteresovao. Mrgudastim izrazom lica htela sam samo da stavim masku preko svoje radoznalosti. “Izvoli onda, pričaj”, rekoh odsečno i kao strogo.
“Uuuu a ja mislio zvaćeš za sto, pa platiti kafu”, dobacivao je i dalje, ali osećao se i prizvuk drskosti, kao odgovor na moje mračenje.
“Mozda, ako budu dobre priče” nastavih. Gledao me je i merkao od glave do pete, više se nije trudio to ni da sakrije. “Te dobre može samo ako ti ih šapućem!” sada je već bockao.
“Šta se mene tiče da li ćeš ih ti ovde izgovarati naglas ili šaputati, bitno je da su dobre” pobedonosno uzvratih.
Nije očekivao.
Nasmejao se, onako od srca, bez drskosti i cinizma. “U pravu si, konobar ja plaćam kafu, a i priče, evo dobićeš ih glasno, koliko god hoćeš”, govorio je prelazeći za naš sto. “Zaslužila si?!”
