Dobro je što si tu, srećna sam što si opet tu. Nakon svih ovih godina, ti si došao i stao hrabro uz mene. Nisi mi ništa rekao, samo si se osmehnuo. Meni je bilo drago, nisam verovala da ti i ja možemo opet nešto.. ali eto tebe, da mene demantuješ.
Stojiš tu, jači nego ikada.
Znam da time mi govoriš da nije bitno šta je bilo, ni koliko je vremena prošlo.. ni ko je sve prošao kroz naše živote, bitni smo samo mi. Pomalo zbunjena, a pomalo i uplašena iskoračavam opet u tu priču. Znamo već nekoliko puta nije išlo, što zbog moje naravi i tvrdoglavosti, što zbog tvoga stava i karaktera.
Sklanjaš mi kosu sa čela i ćutiš, a znam da misliš – nije bitno, sada smo drugačiji, stariji, umemo da se nosimo sa nekim stvarima. Nadam se da si u pravu. Dosta je bilo ćutanja i inata. Neka si došao i stao jasno uz mene, jer ja nikada ne bih prva. Što zbog puno vremena koje je prošlo, što zbog ljudi koji su kasnije stigli na naša mesta, posle nas.. Kasnije kada nas više nije bilo. Smešiš mi se i gledaš u oči pravo.
Misliš – ludo moje od uvek si takva bila, tvrdoglava i sujetna.
Jesam, priznajem.. ali znaš ti to i da ne priznam. A znaš i sada dok stojimo i ćutimo da sve ovo što nismo rekli zapravo mislimo.
Hvala što si bio uporan da se vratiš i staneš opet uz mene…
