Sretoh ga juče posle par godina, ni traga od onog gradskog šmekera. Nekako čudan, ostario. Još samo oči ostale nemirne, a i one se utopile u bore. Sećam se, dok sam klinka bila, kako su devojke uzdisale za njim. I to ne bilo koje devojke, već one prave gradske lepotice. Gde god bi se pojavio stalo bi sve, a uzdasi su se otimali iz grudi, po koji šapat i gurkanje među gradskim šmizlama.
Sada sedi tu nedaleko i samo osmeh ostao isti. I dalje sa stilom i šarmom, manire i dalje ima i to frajersko držanje. Ali noći mu uzele danak, bore duboke, a lice nekako tužno. Sve te avanture ostavile posledice, jer ja verujem da ipak nije moguće voleti toliko žena i davati im sebe, a da ti one ne uzmu bar koji deo..
Gledam ga.. sad mi ga dođe žao, čini mi se zalud živeo i ako bi mnogi rekli – kako zalud? Toliko događaja, izlazaka, lumpovanja, toliko avantura, žena… A meni se sve čini zalud, beogradski noćni život uzeo danak.
Traži svoje, nema tu porodice, dece, jedne one prave ljubavi, bliskih prijatelja. Ima tu vidim i dalje gomile gradskih blejača koji ga tapšu po ramenu, poruče piće, koriste da budu viđeni sa njim. Ali verujem u dubini duše da je sam. Nije verovao, kao i niko od nas da će jednog dana ostariti.. Gledam ga ispod oka pa mi bude žao, živa legenda grada, a meni došao tako nekako mali, sitan..
Čini mi se tolika gromada, a mogao bi mi u ruku stati. A možda mu samo i jedna ruka treba. Neka koja će da ga stisne i razume, jer jasno je beogradske noći su mu došle po svoje.. vreme da se svode računi..
