Letela su dva orla. Visoko. Visoko iznad vrhova planina na kojima je stajao uvek sneg. Ona nežna laka spretna i okretna. On snažan, veliki, jak, oštrog oka. Puštao joj je da leti oko njega, da se izvija i pravi divne figure u vazduhu. Širio je krila i pokazivao svoju moć. Bio je snažan kao niko na nebu tada.
Stajala je na litici i gledala svog mužjaka kako jezdi u svojoj moći. Imao je neobično svetle, prozirne oči za jednog orla. Jak i moćan prema svima, a tako nežan i slab prema njoj. Njoj se predavao kao plen njemu. Postajao je tada mek i umiljat. Voleo je da se ogleda u njenim mudrim očima. Ona je tada bila sigurna. Osećala se bezbrižno pored njega. Dodirivao ju je kljunom, stalno. Volela je to. Širio je krila svake zore, da joj pokaže koliko je voli i štiti. Osećala se bitnom. Leteli su uvek u paru, lovili su zajedno.
Uvek je puštao prvo nju da jede.
U jednom niskom letu u zimsko popodne, nju probi strela kroz krilo, pa u u grudi. Pisnula je i počela da pada. Siknuo je orao i oštro se ustremio ka zemlji. Njegova draga je već pala. Ležala je na snegu. Beo sneg se crvenio od krvi. Pištao je mužjak i širio svoja krila kao u najlepše dane. Hteo je opet da je štiti. Dodirivao joj je kljun svojim. Ženka je teško disala, ogledala se po poslednji put u njegovim čudno svetlim orlovskim očima. Nežno je naslonio svoju glavu na nju. Pripremao se na dug samački život. Ona je zažmurila i izdahnula.
Po poslednji put mužjak pisnu, ote mu se iz grudi oštar, jak vrisak ranjenog orla. Oči mu sevaše jače nego munje na nebu, podiže krila i polete pod oblake.
Danima je kružio oko njegove drage, sve dok sneg potpuno nije pokrio i poslednju kap njene krvi.
