Nekada te Bog čuva i da to ne znaš. Ne, ne nekada, uvek! I onda kada se ljutiš i kada ti nije pravo, on nas čuva. I kada dođemo do granice pucanja, plakanja, kada se pitamo – zašto ja? Kada mislimo da nas ne voli i da nas je baš izabrao za zlu kob.
On nas i tada čuva.
Čuva nas od nas samih i naših želja. Ne razumemo možda u tom momentu i bude nam jako teško, ali vremenom shvatimo da je najbolje baš tako. Najbolje za nas. Nismo ni svesni svojih želja, svoje tvrdoglavosti kada nešto hoćemo, kada nešto zamislimo da mora tako. Ne vidimo da nas to može odvesti tamo gde ne bi trebalo i da nam nikako ne bi kasnije bilo dobro.
A onda se umeša On, i povuče poteze koje tada ne razumemo. Pretrnemo često od straha, tuge. Ali to je samo zato da bi nas spasio od nas samih. Ipak On zna najbolje. Mi smo mali ljudi, obični, koje ponesu gresi, i normalno je da ne umemo da procenimo šta i kada je dobro za nas. Zaslepi nas želja, pomuti nam požuda vid, jezik kaže i što ne bi trebalo.
Zato Bog zna, a mi moramo da naučimo da svaku njegovu volju prihvatimo i da u njoj nađemo nešto svetlo. Jer spasava nas od nas samih i dobro je da još opominje i ukazuje. Znači u božijem vidokrugu smo i ima sigurno bolje planove za nas. Treba samo da naučimo da mu verujemo i budemo strpljivi, jer ako ne ide po planu, ide po sudbini. Ko će bolje od Boga znati kada je pravo vreme i šta je to što nama treba. Bitno je da ono što su nam bake šaputale dok se molimo i prihvatimo, “Veruj Gospodu i primi svaku njegovu volju sa razumevanjem bar, ako ne možeš sa radošću, jer on zna sta radi!”
