Ovu priču moram napisati.. možda neće biti jasna svima, ali meni je vrlo značajna.. moram je preneti u celosti.. priča jednog ostavljenog dečaka ispričana samo meni.
Hvala ti mama što si me rodila i što si me neko vreme čuvala. Hvala ti što kada si i otišla ostavila si me jakom i snažnom muškarcu da me pričuva. Znam da si morala otići, i nikada nisi mislila zauvek već samo neko vreme. Znam da to nije bio tvoj izbor, ali su te naterale prilike, red. Hvala ti što si me ceo život nosila negde u srcu i uvek osećala u svojim grudima.
Hvala što si me želela.
Hvala i tati koji je bio tu kada sam se rodio i ćutao.
Hvala mu što mi je pronašao utočište u svojoj porodici i ako je mnogo toga znao. Znam, i on je morao da ode, ali hvala što me nije ostavio na milost i nemilost, već je izabrao snažnog i pravog da me podigne i čuva. Hvala mu što te nikada mama nije izdao svojima šta si mu uradila, što je ćutao.
Hvala što je i kada sam saznao da tata nije tata i dalje nije dao na tebe. Hvala što se nije plašio za svoj život, već je rizikovao ostavljajući me kod njegovih. Znam da ni on nije hteo da ode, ali takve su prilike bile. Hvala vam i na prve dve godine mog života gde smo ipak bili porodica. A i tebi moj bioloski oče hvala. Ne znam zašto, ali hvala ti.
Ustvari znam..
Hvala ti što si me stvorio, hvala što si baš takav kakav si. Jer da nisi, ne bi ni ja bio danas ovakav. Hvala ti što te je mama toliko volela i odlučila da me rodi, uprkos svemu. Što je sve rizikovala, podmetnula me tamo gde nisam pripadao ali gde sam dobio sve. Hvala ti što si i ti nju voleo jako i rešio da mene stvoriš. Hvala što si i ti kao i oni morao da odeš i ostaviš me. Gle čuda, ni ti svojom voljom. Ne ljutim se, jer takve su prilike bile.
Hvala vam roditelji moji, i ako vas je malo čudan broj, troje. A nijedno uz mene nije bilo. Zahvaljujem vam se, jer ste mi dali život. Svako od vas na svoj način, kako je umeo i znao. Hvala što ste najboljeg od svih izabrali da me čuva. On je bio mudar i stariji, žrtvovao se i skoro zanemoćao zbog mene, ali posustao nije. Stajao mirno i čekao vas, možda mi i nije krvni rod ali po srcu jeste. Sedeo, čuvao, nadao se nekome od vas da me se setite. Da vas zabolim negde, da se podsetite da postojim. Znam majko, ti si me osećala, noćima sanjala i dozivala. Osećao sam to i ja i hvala ti na tome. A njima dvojici hvala, jednom što me je stvorio a drugom što me nije otkrio, već mi je dao šansu da preživim. Ne zameram vam, kažem stoti put.
Znam takve su (ne)prilike bile..
Vaš sin..
