On je vitez, on je hrabrost, spas, podrška, luka mira, oaza, sreća, duša duše! Svaka sestra zna kako i koliko se voli brat. Kažu nikada brat ne može da voli sestru koliko ona njega, valjda zbog ženskog majčinskog instinkta. Možda je zato sestrinska ljubav jača i veća od neke druge. Posebna jeste i ne poredi se sa bilo kojom. Još u staroj epskoj opevano je, “za đeverom kose seče, za mužem lice grdi, a za bratom oči vadi”, kao što i dalje kaže se kose rastu, lice zarasta, a oči?
Oči su nam jedne.
Od davnina naš narod pokušao je da objasni slikovito ljubav sestre prema bratu. Oči su nam bitne, jedine, one su nam nešto neprocenljivo. Svaka potreba da dalje objašnjavam šta i koliko su nam oči važne prestaje, znamo svi.
Tako je i većini sestara njihov brat, zato ih i izjednačuavamo. On je vazduh koji nam je svakog momenta potreban, on je svetlost Sunca koja fali danu da osvane. Brat je desna ruka i leva strana grudi. On jeste duša i oči. On je tu da podrži, da podmetne se, poturi rame i ruku, pa i leđa da ne padnemo. A i kada padnemo da podigne, očisti prašinu sa krvavih kolena i držeći za ruku krenemo dalje. Brat je neko bez koga život ne vredi i bez koga zora ne treba ni da sviće. Jutro dana, ponoć noći, svetlost zore.
Brat su oči moje.
