Sedim i ćutim… hol hotela i gomila ljudi. Ja kao treba da budem fina i da pričam sa njima, klimam glavom i smeškam se. Pojma nemam o čemu mi pričaju, samo se osmehujem. Ne čujem ih, niti me zanima tema. Tu su i vode priču o današnjem danu, skijanju, sportu ili već politici.
Ne znam i nije me briga.
Sedim u svojim mislima sama. Vraćam film, razmišljam o tebi. Zašto opet o tebi? Bila sam sigurna da ću ti odoleti, da više neću pričati sa tobom. Ali, jedna tvoja poruka mi izmače tlo pod nogama, i onda reč po reč… uđosmo u duboku priču… i opet preispitivanje, opet šta bi bilo kad bi bilo. Zašto nije?
Naravno opet ti i ja. I nesvesno se prepustih toj našoj priči i… i onda opet nemir, opet mašta, želja.
Znam da ne može i obećala sam sebi da neću.
Ali, tako slab mi je karakter kada si ti u pitanju. Što bi rekao “miligram”, karakter mi je nula, al’ ću da se zakunem… i šta sada? Ništa, ćutim sama sa svojim mislima…
Opet ne čujem i ne vidim svet oko mene. Opet maštam, opet želim i nadam se… A znam da ne treba… Sutra ću na stazu, pa na žičaru ako ništa drugo da pobedim sebe… teram se da prevazilazim strah od visine, i tako se jača karakter… vežbam… a možda mi te vetar istera iz ove lude glave…
