Sneg škripi pod nogama, hladno je i mraz steže, vetar šiba promrzle obraze. Šmrcam i duvam u hladne ruke. Minus je, hladno. Pahulje mi se hvataju na trepavicama, jedva gledam.
Čekam te…
Opet kasniš, a znaš da nemamo puno vremena. Cupkam u mestu i pokušavam da se ugrejem. Tresem se od zime, ali šta je hladnoća prema mojoj želji da te vidim bar na kratko. Stojim i gledam na sat, već je prošlo 10 minuta od dogovorenog vremena. Znaš da mogu samo kratko, pobegla sam dok su moji na večeri. Slagala da mi je loše i da idem malo da prošetam, da udahnem svežeg vazduha. Osvrćem se sve prema mom hotelu, loš neki predosećaj.
Sve imam utisak da me neko prati.
Znam da umišljam, ali nekako tako mi se čini. O Bože, gde li si? Možda nisi uspeo da se iskradeš od svojih… Čudno je, kako smo se samo potrefili da na istoj planini budemo za vreme odmora, i još da su nam hoteli tako blizu. Cupkam, svesna sam da nam ovo ne treba, i da puno rizikujemo.
Ali, bilo je neprihvatljivo reći ti “ne”.
Kako si me samo lepo molio da me vidiš bar na 5 minuta. Ko bi ti još mogao odoleti? Ja nikako… O Bože, prošlo je već 15 minuta, moram nazad, nema te. Strah me je i poruku da ti pustim. Šta će nam ovo, opet mislim, kao da kući nemamo kada da se gledamo? Pa smo morali i ovde sada. Komplikujemo, još danas sam ti to napisala. Ali kako bih te odbila, kada me onako slatko zamoliš.
“Samo 10 minuta ljubavi”, i evo stojim, cupkam, smrzavam se.
Misli mi idu ka mojima u hotelu, šta ako su pošli za mnom, ufff… Što te nema? A onda senka, prepoznajem ti siluetu, ideš ubrzanim korakom. Osmeh ti preko lica, vidim da žuriš. Srce mi lupa kao kod deteta, smeškam se i ja.
Grliš me jako, “Izvini, nisam mogao pre, slagao sam da idem do apoteke… Jesi li se smrzla?”, ljubiš mi ruke.
“Ma ne, nisam” tiho izgovaram, a jesam u stvari, ali zaboravila sam na to čim sam te videla… Grliš me i ljubiš, dižeš u vazduh i vrtiš po snegu. Ma ko se smrznuo? …ni ne sećam se više ni promrzlih ruku, ni hladnih obraza, ni ledenih nogu… ničeg…
