Zašto ne postoji priča o tebi i meni? Ne postoji, jer uvek kada se nešto događalo bilo je tajno, brzo, jedva dodirnuto, osetljivo i nestvarno. Oduvek sam te posmatrala i želela, ali sam znala da ne treba, ne sme i ne može. Sada pitam sebe zašto? Ko mi je to rekao? Niko… valjda sam tako shvatila.
Uvek sam te gledala stidno, nikada se usudila nisam da izgovorim naglas, čak i od sebe bih krila to. Osećaje da postoje…
Nisam ih možda ni bila svesna, godinama… decenijama. Znala sam samo da svaki pogled i dodir kada se dogode prijaju i to jako… znala sam da tada u meni se probudi nešto, neka čudna iskra, neka vatra… ali isto tako, odmah bih je gušila i zatvarala. Nikada joj nisam dala ni da proviri, ma ni da promoli, a kamoli rasplamsa. Zašto? Ne znam… mislila sam tako treba. I uvek ista priča, uvek isto sve.
Činilo mi se da osećanja i ne postoje i nema ih… jer to smo ti i ja. Tako treba, ali… svaki put isti scenario… svaki put pri dodiru u blizini tvojoj nešto je pucalo i lomilo se u meni… Varnice i udari gromova u stomaku, telu… odjednom su dolazili, ali isto tako odjednom i nestajali. Onom brzinom kojom su se pojavili prilikom dodira tako bi i nestali čim bi se razdvojili. Nisam nikada razmišljala šta je to. Kako je to moguće i zašto je tako? Nastavljala sam normalno sve do nekog novog pogleda i dodira. Godine su prolazile i često se dešavalo i da ne pomislim na tebe, da te se i ne setim…
Sve do opet nekog novog susreta… pogleda… dodira… i… i opet ista priča, vatra želja… i opet brže gašenje i nestajanje svega toga… brže i nego što je počelo… Sve do momenta dok ta ista varnica nije odlučila da se malo duže zadrži na mestu gde nije smela. Tamo gde bi obično nestala odmah posle odvajanja naših tela i pogleda. Ostala je malo duže nego što bih ja želela.
A onda, kao da je znala ili odlučila samo da naplati godine što sam je gušila i vraćala na neko mesto koje možda nije zaslužila, odlučno je prkosila meni. Stajala je po prvi put i nije htela nazad, kao da je rekla ne pitaš se više ti… i kočnice moje lagano popustiše… rekoh neka bude… pustih je. Stoji i sada, čini mi se i jača nego ikada, stoji i treperi u svom plamenu. Mislim i da ne planira nazad, lepo joj… A ja je puštam, neka je, neka raste i širi se… lepo i meni, a i njoj. Neka te iskre, pa pustiću je makar i pogrešno bilo, neka se pretvori u vatru, jer ipak tinja toliko dugo.
Zaslužila je…
