“Bako, gde si rođena?”
“U Kninu, sunce moje.”
“A gde ti je to?”
“Ovde sa leve strane…”
“To je bako srce…”
“E tu, tu se nalazi.”
“A, je li daleko taj Knin?”
“Jeste ljubavi, sada baki jeste, ali je opet bliže nego što mogu i da zamislim. Tu je u snovima, pred očima… “
“A kako ti stane u srce?”
“Čaroban je to grad, samo on može u srce da stane, okružen planinama, isprepletan rekama. Pun živosti i ljubavi. Omami te očas. Čak i magla sa Dinare te zavede i miriše onako jako, drugačije. Vazduh nigde nije kao tu. Znaš Sunce moje, život je težak, a zlo i nepravda ne miruju. Često budu povređeni ljudi koji to ne zaslužuju… a rane su bolne i duboke i dugo peku.
Tako i taj moj grad nikome nije bio kriv.
Tu su uvek živeli ljudi velikog srca. Nigde na svetu nema takvih dobričina. Sve domaćin do domaćina. Delili se nismo, niti smo pitali ko je ko. Pošten svet živeo je složno u svoj svojoj razlici. Nasmejani i veseli ljudi su mu davali posebnost. Razlike nas još više spajale i činile većim i bogatijim… ali dođe đavo…”
“A što bako nekada ne ideš tamo?
“Ne mogu sine, zbog rana… bole i peku, nisu zarasle…”
