Postoji jedna beogradska legenda, ali lagano i zaboravljena. Tiče se naše najpoznatije boemske četvrti – naše Skadarlije. Naime, kažu da pre nego što je Skadarlija postala to što jeste i dan danas, da je bila romsko naselje. Cigani su tu živeli godinama svojim načinom života.
Vreme je došlo da napuste taj deo grada, vlasti su ih pritiskale. Terali su ih i pretili, ali nije se mililo romima da napuštaju svoja ognjišta. Mesecima je borba trajala, rušene su im udžerice, prepadali ih noćima, često i prebijali. Cigani prkosno odolevali, nisu mnogo ni imali, a ni marili, pa kada bi im žandari porušili kuće od blata i dasaka, brzo bi nastajale nove.
Tenzije su rasle na obe strane.
Država i vlast sve nestrpljiviji i bez razumevanja više za tolerisanje odgađanja gradnje nove četrvrti. Zamišljeni su tu razni lokali, zgrade, a i nije poželjno u samom centru grada imati takvu mahalu. Policija na svakodnevnom nivou sve brutalnija i oštrija. Na kraju jedne noći, neki gradski mangupi, priča se plaćeni od strane same vlasti, zapališe celu mahalu.
Gorelo je sve, vatra se videla daleko. Stanovnici i drugih delova grada se uzmuvaše i uplašiše. Te tužne noći jedva da goli životi pretekoše u ciganskoj mahali. Pred zoru, na zgarištu punog dima i mirisa paljevine, teško se disalo. Nekako, jedva su se pluća punila vazduhom, pritiskao ih je težak teret plamena i izgorelih uspomena jedne mahale.
Cigani polugoli i bosi okupljeni plakali su i kukali nad zgarištem i pepelom svojih života.
Sve je nestalo u vatrenoj stihiji i ličilo je na prizor iz samog pakla. Plač, kuknjava, jecaji. A onda kleknu jedna stara baba, kleknu nad izgorelim zgarištem, skide šarenu maramu sa glave i raširi je na zemlju. Ostali cigani stadoše iza nje, ćutali su. Starica je raspetljavala svoje duge kike i mrmljala nešto sebi u bradu.
Ostalo stanovništvo koje je tu stajalo okupljeno još od prošle noći, gledali su i ćutali. Klela je ciganka dugo, ljuljala se i gibala u ritmu svog izgovora, a njeni sunarodnici stajali su mirno iza nje. Građani, seljaci i gospoda beogradska su se gurkala međusobno, šaputali, a neki su se samo krstili. Svi su znali da ovo nije dobro. Tako da legenda dalje kaže da je u tu zoru starica proklela buduću Skadarliju. Da u njoj nema mira, da gori, vrišti i ciči, da bude u plamenu i crvenilu, a da nikada sreće u njoj nema.
Da svako tu oseti vatru u svom telu, ali i ostane pust kao mala ciganska mala.
Da li je legenda tačna dokaze nemamo, ali jedno stoji, ljubavi u Skadariliji su uvek gorele s puno strasti i vatre. Ali su sve do jedne ugašene i nesrećne bile. Pesme se svaku noć pevaju i lumpuje se, ali u zoru seta neka i težina pada.
Mnogi poznati pisci, slikari i glumci u toj četvrti potražiše spas, goreli su oni u nekoj svojoj vrelini i vatri. Nastajale su tu najlepše pesme i priče, ali znate i sami, nikada sa srećnim krajem. Prepuna ljubavi i emocija, Skadarlija stoji, ali uvek tugom i setom obavijena.
Zna se, lepotice gradske poznate živele su tu, ali na kraju života razum su gubile. Hodale polugole i bose i po kaldrmi, skupljale lišće – gle sličnosti. Da li je stvarno kletva stare ciganke uticala na život boemske četvrti i da li je i dalje prisutna i možemo li je ikako poništiti?
Ne znam da li iko danas zna odgovoriti na to. Ali da nešto ima, oseti se, posebno pred zoru, kada krenete iz kafane, neki čudan, težak vazduh spusti vam se na grudi. Ne da vam da dišete, napune se pluća setom ili možda istim onim vazduhom kao one proklete zore kada je ciganska mala izgorela. Ko će znati…
