Bajke, duge priče sa srećnim krajem. Pričamo ih pred spavanje, jer uz njih lakše se zaspi. U svakoj po neka princeza i princ, dvorac, po koji zmaj i zle sile. Sve pomešano i zakuvano, ali ipak na kraju dobro pobedi. Znamo svi kako se sve završavaju – živeli su tako zauvek srećni do kraja života…
Ova njena bajka je dugačija, jedna kratka, koja nema ni srećan kraj i ne uspavljuje.
Ova razbuđuje i ostavlja otečene oči od suza i neprospavanih noći. Princa nema, a ni dvorca, samo jedna ranjena duša stoji i bori se sa silama tuge i avetima prošlosti. Mogla bi njena bajka biti dugačka, ali uprošćena je i kratko može da se kaže.
A ide nekako ovako: “Zaljubila se, volela kao nikada do tada, izdali je, otišla, naučila da preboli, ali nikada da zaboravi!”
Pitate se kakva je to bajka? Nikakva, kratka, životna…
“Pa to nije bajka”, reći ćete.
Istina, nije, al’ mogla je biti, da su nju pitali…
