Ubeđuju nas da velike ljubavi ne postoje, da su one samo plod mašte dokonih pisaca i zaludnih žena. A onda se čudimo odakle toliko nesrećnih brakova i veza, normalno je da pristajemo na male stvari, mrvice pažnje. Prosto ne verujemo kada čujemo da neko uradi zbog ovog drugog ovo ili ono.
Čak se i mi same žene pitamo… Juu, šta mu bi?
Prosto odrastamo tako učene da nismo sve stvorene za prave, velike ljubavi. Da nismo sve Napoleonove Žozefine, Lenke Laze Kostića ili Matmuz Mahal. Kažu ti od malih nogu, ćuti, neka, pusti ga, trpi… i ti onda to usvojiš. Tako je normalno. A što nas tako vaspitavate, što da pristajemo na manje?
Zašto da tolerišemo, ako je njemu teško da se javi, seti prostog datuma ili pošalje u sms-u jedno ❤️.
Mi žene smo nežna i osećajna bića, željne pažnje, posebno muškarca kom smo odlučile da pripadamo. Danas je bar lako stupiti u komunikaciju i sve je dostupno. Sve je na dohvat ruke, a nikada teže da ti neko pokaže pažnju ili ljubav. Nekada su se svet i granice pomerale zbog iste te ljubavi. Ma, ako je jedan indijski vladar mogao prodavačicu perli oženiti i držati je uz sebe čak i dok je ratovao, što bi mi danas u modernom svetu tolerisale mušku sebičnost? Zašto bi pristajala da ti nije bitno da mi poželiš dobro jutro ili laku noć! Ako je on mogao sagraditi Tadž Mahal u spomen na njihovu ljubav, možeš vala i ti otkucati na mobilnom jedno “laku noć”.
Ali što bi, kada mi žene pristajemo na mrvice?
Zadovoljne smo samo kada ste tu, ni ne osećamo više da treba neko prema nama da se ophodi kao prema nežnom slabijem biću. Da neko treba da svojim telom i pojavom stane ispred mene i zaštiti me, a svojom rukom zagrili i čuva kao kakvu laticu od vetra. Da sam mu značajnija i draža od bilo čega.
Kažu ne postoje takve velike ljubavi, to smo mi žene umislile, volimo tako.
E pa nije, ništa mi ne umišljamo. Postojale su uvek, pa nije li Marko Antonije zbog Kleopatre zaboravio zakonitu suprugu i pod svim pritiscima izdejstvovao da istu tu Kleopatru oženi, pokloni joj svoje carstvo i stavi njeno ime na rimski novac.
A danas pravdamo što ne može da se razvede jer zaboga sta će reći okolina, ili da je oženi jer je druge vere, pa šta će mu reći rodbina. Same smo krive, mi smo im tako pustile, pristajale na mrvice.
Ma, trebam li vam spomenuti našeg kralja Aleksandra i Dragu Mašin?
Čovek koji je zbog ljubavi prema jednoj ženi navukao gnev svog naroda. Znamo svi kako su se sve ove priče završile, uz žrtve i tih muškaraca i žena zbog velike ljubavi. A mi naivne i dalje nalazimo opravdanja što on danas ne može da se seti da skuva čaj kada su oni dani. Same mi drage moje dame pristajemo na male ljubavi.
Ostajemo tu po svaku cenu zatrovane da nismo vredne ili da velike ljubavi postoje samo u knjigama. Pa pristankom na te male nećete nikada ni osetiti, a ni doživeti onu pravu, veliku…
A za svakog na ovom svetu postoji ta iskonska zbog koje se zemlja okreće, samo treba da budeš spremna da iskoračiš i rizikuješ, da odbaciš mrvice, jer nije uvek bolji vrabac u ruci nego…
