“Ti baš voliš Sarajevo?”
“Da!”
“A zašto?”
“Ma odkuda znam… tako…”
“A kako možeš voleti tuđi grad?”
“Kažem ne znam, osvojio me, uvukao mi se pod kožu i od tada mi treba…”
“Svašta, voliš nešto, a ne znaš ni zašto ni što, ni otkuda ti to?”
A nije svašta, ljubav se ne bira. To svi znamo, desi se. Prema bilo čemu i kome. Kao što ti srce zaigra kada vidiš nekoga nepoznatog, prvi put na ulici, kao kada zadrhtiš u telu za nekim, a ne poznaješ ga.
E, tako je i taj grad imao uticaj na mene.
Od prvog trenutka kako kročih u njega, prepoznali smo se, pri prvom susretu zavoleli. Kao da smo stari znalci, pa se uklopili, kao što kažu, pašu jedno drugome. Dala sam mu nesebičan prostor u svom srcu, a on meni gostoprimstvo i osećaj da nisam stranac. Iznenadno i odjednom zavoleti Sarajevo ne znači da isto takvim žarom ne volim svoj Beograd. Kao kada volite i sestru i brata, pa vas pitaju kad ste mali “a, koga više”.
Ne možete da birate i razdvajate.
Beograd je moj, rođena sam tu i tu živim. U njemu je gomila uspomena dragih ljudi i događaja. Jednostavno je moj i ne postavlja se pitanje o ljubavi. Obožavam ga svim svojim srcem.
Ali Sarajevo je nešto što me je oduvek privlačilo, mamilo.
Sećam se reklama kada sam bila mala, gledam ih i maštam. Vuklo me je i želela sam ga videti. Noću bih se uspavljivala kao sedmogodišnjakinja misleći kako li izgleda taj grad. Nisam tamo imala nikoga da bih mogla poći u posetu ili bar da čujem neku priču.
Meni kao maloj činio se taj grad daleko.
Sarajevo me je opčinilo, nesto tuđe i strano, nešto što me je mamilo sebi. A onda me je i razoružalo. Više i ne mislim da je tuđe, da je strano, osećam ga kao svoje…
Da li je to moguće, voleti strani grad kao svoj? Da li je to u redu? Treba li tako? A ko će mi zabraniti? Ko će mi odrediti? Ja ga volim, pa volim, osećam kao da mi pripada i da ga poznajem. Nek mi ne zamere njegovi građani, Sarajlije, ali volim da im kradem taj osećaj. Ugrabim po koji dan godišnje i posetim ga. Nažalost, nemam nikoga tamo, ali mi i ne treba. Družimo se ja i taj moj novi grad. Šetam i razgledam ga.
Svaki put nešto novo otkrijem i imam neki čudan osećaj, kao da se znamo iz prošlih vremena. Kao da sam već koračala po njemu. Možda sam nekada davno u nekim prošlim životima tu i živela. Ko zna, možda je i to moguće… Možda mi duša samo prepoznaje ono što je već negde živela i videla. Kako drugačije da objasnim to misteriozno osećanje prema tuđem, a mom gradu.
Od te 2014. kada ušetah u Sarajevo po prvi put, kao da se namesti parče dečije slagalice koje je falilo u mojoj unutrašnjosti. Kao davno izgubljeni komadić koji je baš nedostajao. Od tog avgusta, kada se po prvi put sretosmo, ništa više nije bilo isto. I tada sam znala da nisam samo turista i da ću se vraćati. Znala sam da ima nešto što me vuče i da od tada pripadam bar malo tom gradu kao i on meni.
Sarajevo i ja, neobična priča, brzo se upoznali, još brže zavoleli, bez puno razmišljanja. Kao kad starog rođaka pronađete i onda se čudom čudite koliko toga zajedničkog imate. Pa se često i zapitate kako ste do sada živeli bez njega.
