Nema te cele godine, a onda za praznike eto te. Kao kakva utvara samo iskoči poruka. Svaki put zastanem, ućutim se, treba mi vreme da ti odgovorim. Pokušavam da odgovor bude opušten, tek onako lagan, kao nisam se trudila. Obično bude kratak i po koji smajlić, da se ne odam da me je preseklo preko stomaka. Pitam se često što te nema i drugim danima, što po celu godinu ćutiš i ne oglašavaš se? A onda, kao da jedva čekaš koji minut od ponoći u tim prazničnim noćima…
I eto te, doduše ne kažeš ni ti meni mnogo, ali dovoljno.
Dovoljno da izmamiš osmeh i malo me pomeriš. U toj tvojoj učtivoj poruci nema ničega što bi moglo naslutiti bilo šta, ali ja te znam! Poznajem te kao niko, zato i znam da jedva čekaš da pritisneš ono “šalji”, i znam da se smeškaš kada vidis “viđeno”.
Znam ja i da ti znaš da to mene pomeri i ne ostavlja ravnodušnom.
Nema veze, lepo je, bar i to… Lepo je što bar jednom godišnje priznaš da sam ti još u glavi… i tako godinama. Sada kada su već deca odrasla i kada sam često sama za praznike i kada im se i ne radujem toliko kao pre, volim da ponoć prođe jer znam da u narednih par minuta eto te…
A zvuk poruke mi uvek vrati leptiriće u telu… bar na minut-dva.
