Ostavljam je prvi dan u vrtiću. Ona mala sa cuclom u ustima, a čupava kosica u dve kike vezana. Još dve nije napunila… Roze jaknica i roze čizmice, a napolju kiša. Steglo se nešto u meni, pritiska. Penjemo se stepenicama i objašnjavam joj šta je i kako je to, imaće puno drugara i biće joj lepo. Tu se igraju i ručaju, tete ih čuvaju.
Cupka ona oko mene svojim nožicama, gleda krupnim očima i ćuti.
Ništa joj nije jasno, a sve novo, pipka ormariće i šarene crteže dece. Jesen je i razni radovi su izloženi na panoima po hodnicima, njoj zanimljivo… očima šara. Držim je za ruku i čvršće nego što bih obično.
Hoće srce iz grudi da mi iskoči. Kako ću je ostaviti?
Bože mili, tešim sebe kao da je ostavljam na ne znam koliko, a ne samo na sat vremena. Danas sat, pa onda dva i sve tako dok se ne navikne, pa onda i ceo dan. Već sam glavu oborila i umusila se, teško mi. Odmeravam vaspitačice, gledam i procenjujem, te da li je dovoljno dobra, koliko li joj je godina, hoće li umeti sa njom, i na kraju je li mi lepa…
Sad se sebi smejem kada se setim, ali tada… svašta sam pomišljala.
Obule smo patofnice i pošle. Rekoše mi odmah, duda ne može. Namrštila sam se i već zinula, ma šta ne može, kako će bez nje? Ali sreća prećutah, ćutim i uzmem joj cuclu, a u sebi psujem sve. Oči mi pune suza, predajem je nepoznatim ženama. Samo što je ne povukoh za ruku nazad. Ide ona, moja mrva… Smeju se vaspitačice njoj, smeška se i ona njima. Vrata sobe se zatvoriše, prepuna dece i igračaka. Ulete moj mrav među njih, a da se ni ne okrenu za mnom.
Stojim nekako povređena. Pa je li to moguće? Ništa, ni pogled ka ucveljenoj mami?
Vaspitačica mi se nasmeja, mahnu rukom i pokaza mi da se vidimo za sat vremena. Ja i dalje stojim u šoku. Ode li to ona i bez ijednog okreta ka meni? Ode i vidim smeje se i otima već nekom igračku, jednom buckastom dečaku. Silazim niz one iste stepenice, malo šmrcam i shvatam to je to… Tako će i nekog drugog dana otići isto, samo negde dalje, u svoj život.
Neka i treba tako… nek idu… samo neka opet bude ovako sa osmehom…
