Božić je i sedi sa šoljom tople kafe posle ručka. Svečana trpeza je uredno završena i sada svako u svojim mislima. Deca se igraju, suprug gleda neki opuštajući film. Čekaju prijatelje popodne da dođu, tako je svake godine.
Otpija gutljaj kafe i misli se koliko je sreće imala. A nije ni bila svesna toga. Hvala ti Bože, što si znao šta i kako. Ili bolje rečeno, hvala ti nepoznata ženo! Hvala što si mu prelazila preko svega, preko svih njegovih gluposti i praštala mu. Hvala što si bila spremna da istrpiš sve, samo da bi ostala sa njim.
Hvala što si pristala da budeš ponizna i posramljena i što si našla snage da pređeš preko svega da bi ga zadržala. Hvala što si odlučila da se boriš za njega takvog.
Nikada se taj neće promeniti. Bila je zahvalna toj nepoznatoj ženi što je baš takva i što je nju spasila te bede. Lako je ona mogla da bude na njenom mestu jer se prevarila i poverovala. Zanela se i mogla je da izgubi sve i ona bude ta koja će da trpi i čeka. Da ona postane ta koja će vremenom biti prevarena i lagana.
Jer, on je takav, ne može se to naučiti, taj uvek ostaje takav. Ovako je na kraju sve ispalo dobro. Možda nije ni bila svesna u tim trenucima da je tako najbolje za nju.
Tada je mrzela sebe i tu nesrećnu ženu, pitala se ima li imalo dostojanstva, kada može i hoće da mu prelazi preko svega… Ali dobro je.
Evo i danas na ovaj sveti dan, kada je već prošlo dovoljno vremena i kada može mirno sve da sagleda, zahvalna je. Zahvalna i Bogu koji zna šta i kako treba, zahvalna i svojoj porodici koja je ipak našla načina da sve prevaziđe, kao i toj nepoznatoj ženi koja ju je spasila… same sebe.
