Znaš moraš se baviti nečim – odzvanjalo je u njenoj glavi. Čime, prestara sam… imam punih 37 godina, dva odrasla sina i muža koji više nego dobro zarađuje. Čime da se bavim?
– Hahaha, prestara si? – rece joj Ana, njena nova prijateljica. Ženo, ja imam 58 godina i ne mislim da sam prestara. Ti nisi ni u zrelim godinama.
Tijana se zamisli.
– Svašta, kako mi ranije to nije palo na pamet? Naviknuta na svakodnevnicu svog života, ušuškana i bez potrebe za borbom, osetila se starom. Sinovi već veliki, muž puno radi. Kome je ona potrebna? Nikome. Diploma fakulteta nije čak ni visila na zidu, stoji ispod raznih haljina u ormaru. Nikada nije ni pomislila da mora da se bavi nečim. Njena briga su deca, kuća, muž… Ali sve manje im je potrebna, a gđa Zora završava sve kućne poslove, i tu je preko 15 godina.
Šetajući beogradskim ulicama, dok je prolećna košava pokušavala da joj istisne misli iz glave, shvata da je negde pogrešila. Možda se samo izgubila.
Kud pre prođe onih 18 godina braka, a imala je nepunih dvadeset tada i puno snova.
Kad oni odrastoše i ne mora više da ih drži za ruku, i gleda kako nestabilno hodaju. Gde ode ono jedvačekanje da on završi sa poslom? Život… pomisli na tren. Sve je to život, ili glupi izgovor da se pravda. Sreća pa jako duva, tako da i suzu koja se kotrljala niz njeno lice pripisaće prašini beogradskog asfalta.
Hajde Tijana iskorači snažnije i jače, jer nisi još ni u zrelim godinama…
